Proča mlade Katarine: "Konstantna briga i nervoza su me doveli do psihijatrije"
Sve negativne emocije koje čovjek osjeća će kad tad ostaviti loše posljedice po njega.
Žena po imenu Katarina odlučila da progovori o svom iskustvu - zbog čega je pre 6 godina potražila pomoć psihoterapeuta i kako je sve to uticalo na nju. "Prvo moram da naglasim da nisam čula nikakve misteriozne glasove, niti sam mislila da se svet urotio protiv mene.
Jednostavno, to je bila vreme kada više nisam uspevala da pronađem svrhu mog života, niti da pronađem bilo kakvo zadovoljstvo. Nisam mogla da upravljam velikom količinom negativnih emocija. Nadam se da će vam moja priča pomoći da pronađete mir, podršku da potražite pomoć ili bar da napravite prvi korak ka normalnom životu.
Kako sam završila kod psihijatra. Godine 2012. imala sam 28 godina i ostala sam udovica. Ništa nije moglo da me pripremi za to što se desilo. Imali smo malu porodicu, odgajali smo sina, a ja sam nosila drugo dete u stomaku, bila sam u devetom mesecu trudnoće. Porođaj smo iščekivali svakog časa. Ali, u roku od nekoliko dana, ceo život mi se potpuno promenio.
Suprug se razboleo i preminuo za samo sedam dana. I to sam bila ja - sama trudnica u devetom mesecu i sa trogodišnjim sinom. Najčudnije je bilo shvatiti kako se oko mene ništa nije promenilo. Sunce je sijalo, ptice su pevale, ljudi išli na posao.
Govorila sam sebi da ne smem da padam u depresiju, jer moram da budem jaka zbog naše dvoje dece. Naravno, bila sam u dubokoj žalosti, bila sam u šoku, pitala sam se svakog dana kako je ovo moglo meni da se desi? Ali, sada, 7 godina kasnije, shvatam da sam tada sve uradila da ugušim osećanja.
Zatvorila sam srce za bol, naučila da ne plačem, što, kako sam kasnije shvatila, nikako nisam smela da radim. Depresija me je savladala kada sam već mislila da sam prevazišla gubitak supruga. Izgubila sam 20 kilograma za godinu dana, jednostavno nisam želela ništa da jedem.
Ubedila sam sebe da imam rak ili neku drugu tešku bolest u terminalnoj fazi. Guglala sam simptome, išla kod brojnih lekara, ali nijedan nije pronašao nijednu bolest. Na kraju krajeva, nisam imala šta više da izgubim - otišla sam kod psihijatra u obližnjoj bolnici i to je bio moj prvi korak ka izlečenju.
Išla sam na terapiju nekoliko meseci i zajedno smo utvrdili da patim od reaktivne depresije. Nadala sam se da će doktor prepisati neke lekove i pustiti me da idem kući, ali terapija ne funkcioniše tako. Da biste se rešili depresije, morate i te kako da se potrudite i da se sami borite protiv nje. To je borba koja nikada ne prestaje.
Žena po imenu Katarina odlučila da progovori o svom iskustvu - zbog čega je pre 6 godina potražila pomoć psihoterapeuta i kako je sve to uticalo na nju. "Prvo moram da naglasim da nisam čula nikakve misteriozne glasove, niti sam mislila da se svet urotio protiv mene.
Jednostavno, to je bila vreme kada više nisam uspevala da pronađem svrhu mog života, niti da pronađem bilo kakvo zadovoljstvo. Nisam mogla da upravljam velikom količinom negativnih emocija. Nadam se da će vam moja priča pomoći da pronađete mir, podršku da potražite pomoć ili bar da napravite prvi korak ka normalnom životu.
Kako sam završila kod psihijatra. Godine 2012. imala sam 28 godina i ostala sam udovica. Ništa nije moglo da me pripremi za to što se desilo. Imali smo malu porodicu, odgajali smo sina, a ja sam nosila drugo dete u stomaku, bila sam u devetom mesecu trudnoće. Porođaj smo iščekivali svakog časa. Ali, u roku od nekoliko dana, ceo život mi se potpuno promenio.
Suprug se razboleo i preminuo za samo sedam dana. I to sam bila ja - sama trudnica u devetom mesecu i sa trogodišnjim sinom. Najčudnije je bilo shvatiti kako se oko mene ništa nije promenilo. Sunce je sijalo, ptice su pevale, ljudi išli na posao.
Govorila sam sebi da ne smem da padam u depresiju, jer moram da budem jaka zbog naše dvoje dece. Naravno, bila sam u dubokoj žalosti, bila sam u šoku, pitala sam se svakog dana kako je ovo moglo meni da se desi? Ali, sada, 7 godina kasnije, shvatam da sam tada sve uradila da ugušim osećanja.
Zatvorila sam srce za bol, naučila da ne plačem, što, kako sam kasnije shvatila, nikako nisam smela da radim. Depresija me je savladala kada sam već mislila da sam prevazišla gubitak supruga. Izgubila sam 20 kilograma za godinu dana, jednostavno nisam želela ništa da jedem.
Ubedila sam sebe da imam rak ili neku drugu tešku bolest u terminalnoj fazi. Guglala sam simptome, išla kod brojnih lekara, ali nijedan nije pronašao nijednu bolest. Na kraju krajeva, nisam imala šta više da izgubim - otišla sam kod psihijatra u obližnjoj bolnici i to je bio moj prvi korak ka izlečenju.
Išla sam na terapiju nekoliko meseci i zajedno smo utvrdili da patim od reaktivne depresije. Nadala sam se da će doktor prepisati neke lekove i pustiti me da idem kući, ali terapija ne funkcioniše tako. Da biste se rešili depresije, morate i te kako da se potrudite i da se sami borite protiv nje. To je borba koja nikada ne prestaje.
KOMENTARI