Svi me pitaju šta mi to fali kad se nisam udala: A nisam se udala baš zato što mi ništa ne fali

Svako ima pravo da upravlja svojim životom i niko nema pravo da utiče na odluke pojedinca.

Kao sve mlade djevojke, odrastala sam pretpostavljajući da ću se jednog dana udati. U mojim kasnim dvadesetim primjetila sam pukotine u toj mojoj pretpostavki koje sam se tako dugo držala. Došla sam u godine u kojima se činilo da se svi oko mene vjere, udaju, žene... a samo ja ne. 

Kada sam shvatila da nisam baš sigurna ima li brak smisla za mene, počela sam da razmišljam o stvarima koje obogaćuju moj život, a da to nije partner. Da budem iskrena, bilo je dijelova mog života koje sam baš čuvala i cijenila, i zbog kojih nisam bila spremna na kompromis ili da ih se odreknem u korist braka. 

Da li se to može u jednom trenutku života promijeniti? Apsolunto. Ali za sada sam tu gdje jesam, i evo zašto nisam sigurna da je brak za mene. Imam taj luksuz da budem sebična. Kao jedinica, odrasla sam uz stereotip da sam sebična i razmažena. 

Zbog toga sam uvijek imala potrebu da dokazujem ljudima da nisam takva, da sam neko ko duboko brine o potrebama i osjećajima drugih. Zbog toga sam zapostavila svoje potrebe. Kada sam došla u kasne dvadesete prihvatila sam mentalitet „slobodne djevojke“ i zaista se fokusirala na sebe. 

Ali kad je u pitanju brak nije sve tako crno i bijelo. Na neki način se podrazumijeva da u braku stavljamo svoje partnere iznad nas. A ja do sad nikada nisam srela nekoga za koga bih se tako žrtvovala. Možda jednog dana. Znam da djeca nisu na mom dnevnom redu zadnjih deset godina. 

Nije da imam nešto protiv djece ili majčinstva, ali jednostavno nije za mene. Svi misle da je to zato što nemam partnera, pa im ja mirno objašnjavam da to nema nikakve veze s tim, nego da je to lični izbor. To takođe sužava moju listu potencijalnih muževa, ali ja mogu da živim sa tim. 

Jer ako se ne udam to je potpuno ok. Još uvijek učim o sebi. Ja nisam više ona osoba koja sam bila u ranim dvadesetim, pa čak ni slična osobi koja sam bila prije 5 godina. Rast i razvoj kroz godine su mi pokazali da još uvijek učim o sebi. 

Obično nam u toku odrastanja kažu da ćemo do fakulteta shvatiti ko smo. Ali istina je da to traje čitav život. Ali, kao žena u tridesetima, puno sam bliža shvatanju svega nego kad sam imala 25. Sviđa mi se ta osoba, žena kakva sam sada i zahvalna sam na načinu na koji vidim svijet - nešto što nisam uvijek mogla reći za sebe. 

To je takođe nešto što cijenim kod partnera - nekoga ko prihvata sopstveni lični rast i prepoznaje prednosti čekanja da se skrasi. Tako da mislim, na puno načina, ima smisla u tome da nisam u poziciji da se sad udam. I to je nešto sa čim sam u potpunosti u redu.