Priča koju vrijedi čuti: "Ne budi žena koja trpi loš brak jer se plaši samoće"
Jedna od najvećih mana čovječanstva je to što se olako vežemo za stvari oko sebe, a isto i za ljude.
Jedan od glavnih uzroka ljudske patnje gotovo sve duhovne tradicije otkrile su u našoj sklonosti da se vežemo za stvari, ljude, događaje. Da bismo sebe poštedeli suvišne patnje, potrebno je razumeti šta pojam vezanosti tačno znači i kako uvežbati nevezanost. Ona ne znači manjak empatije, razumevanja i saosećanja.
Nevezanost nije nedostupan cilj koji mogu ostvariti samo predani duhovni tragači – možemo je vežbati u svakodnevnom životu i biti u skladu sa sobom i drugima. U Indiji postoji slavna anegdota o tome kako uhvatiti majmuna. Ako u veliki ćup sa malim otvorom stavite pregršt oraha, majmun će posegnuti za njima, čvrsto će zgrabiti orahe, ali neće moći izvući ruku iz ćupa.
Bilo bi dovoljno da pusti orahe i mogao bi pobeći. Ali majmun nipošto ne želi pustiti orahe. I dok nas ova anegdota zabavlja, možda nam nije lako prihvatiti da u našem životu ima situacija u kojima se i sami tako ponašamo. Sami smo sebe zarobili jer nismo spremni pustiti.
Za mene je to bio posao koji nisam volela: Dugo vremena i ja sam bila zarobljena, grčevito držeći orahe u ćupu. Bilo je puno takvih ćupova, ali jedan od onih koji me dugo držao zarobljenom bio je posao koji nisam volela, na kojemu nisam mogla ostvariti svoj puni potencijal, nisam mogla zarađivati onoliko koliko zaista vredim i nisam se mogla profesionalno razvijati.
Stalno sam pronalazila nove razloge zašto zadržavam taj posao, a oni su uvek odražavali moje strahove: strah da bez tog posla neću moći osigurati egzistenciju, sumnja u uspeh pokretanja vlastitog posla i još nebrojeno mnogo drugih dvoumljenja, sumnji i strahova.
A za moju prijateljicu loš brak: Za moju je prijateljicu, pak, ćup sa orasima bio nesrećan brak. Nikako nije mogla pustiti taj odnos jer se plašila samoće, strahovala je i za egzistenciju jer je sumnjala u svoju sposobnost da sama zarađuje dovoljno za život. Ne budi žena koja trpi loš brak jer se plaši samoće.
Mnogo je tema i ličnih priča koje prepoznajemo u svom i životima nama bliskih ljudi koje pokazuju isti obrazac. Vezujemo se za stvari, ljude, situacije koje nas čine nesrećnima, bojimo se pustiti, ne znamo kako to učiniti... Ali nismo vezani samo svojim strahovima.
Vezani smo i svojim željama. U našem srcu i umu stalno se menjaju želje; neke od njih male i lako ostvarive, a neke velike, intenzivne, opsesivne. Od čokolade, poljupca, cipela, preko diplome, posla i novca do nematerijalnih želja poput želje za srećnim brakom, savršenom ljubavi, ugledom, slavom i slobodom. Sve te želje koje nosimo u sebi stvaraju snažnu vezanost.
Jedan od glavnih uzroka ljudske patnje gotovo sve duhovne tradicije otkrile su u našoj sklonosti da se vežemo za stvari, ljude, događaje. Da bismo sebe poštedeli suvišne patnje, potrebno je razumeti šta pojam vezanosti tačno znači i kako uvežbati nevezanost. Ona ne znači manjak empatije, razumevanja i saosećanja.
Nevezanost nije nedostupan cilj koji mogu ostvariti samo predani duhovni tragači – možemo je vežbati u svakodnevnom životu i biti u skladu sa sobom i drugima. U Indiji postoji slavna anegdota o tome kako uhvatiti majmuna. Ako u veliki ćup sa malim otvorom stavite pregršt oraha, majmun će posegnuti za njima, čvrsto će zgrabiti orahe, ali neće moći izvući ruku iz ćupa.
Bilo bi dovoljno da pusti orahe i mogao bi pobeći. Ali majmun nipošto ne želi pustiti orahe. I dok nas ova anegdota zabavlja, možda nam nije lako prihvatiti da u našem životu ima situacija u kojima se i sami tako ponašamo. Sami smo sebe zarobili jer nismo spremni pustiti.
Za mene je to bio posao koji nisam volela: Dugo vremena i ja sam bila zarobljena, grčevito držeći orahe u ćupu. Bilo je puno takvih ćupova, ali jedan od onih koji me dugo držao zarobljenom bio je posao koji nisam volela, na kojemu nisam mogla ostvariti svoj puni potencijal, nisam mogla zarađivati onoliko koliko zaista vredim i nisam se mogla profesionalno razvijati.
Stalno sam pronalazila nove razloge zašto zadržavam taj posao, a oni su uvek odražavali moje strahove: strah da bez tog posla neću moći osigurati egzistenciju, sumnja u uspeh pokretanja vlastitog posla i još nebrojeno mnogo drugih dvoumljenja, sumnji i strahova.
A za moju prijateljicu loš brak: Za moju je prijateljicu, pak, ćup sa orasima bio nesrećan brak. Nikako nije mogla pustiti taj odnos jer se plašila samoće, strahovala je i za egzistenciju jer je sumnjala u svoju sposobnost da sama zarađuje dovoljno za život. Ne budi žena koja trpi loš brak jer se plaši samoće.
Mnogo je tema i ličnih priča koje prepoznajemo u svom i životima nama bliskih ljudi koje pokazuju isti obrazac. Vezujemo se za stvari, ljude, situacije koje nas čine nesrećnima, bojimo se pustiti, ne znamo kako to učiniti... Ali nismo vezani samo svojim strahovima.
Vezani smo i svojim željama. U našem srcu i umu stalno se menjaju želje; neke od njih male i lako ostvarive, a neke velike, intenzivne, opsesivne. Od čokolade, poljupca, cipela, preko diplome, posla i novca do nematerijalnih želja poput želje za srećnim brakom, savršenom ljubavi, ugledom, slavom i slobodom. Sve te želje koje nosimo u sebi stvaraju snažnu vezanost.
KOMENTARI