Psihijatar Stojanović: "Važno je na vrijeme uočiti 2 znaka da vam treba psihološka pomoć"
Kada čovjekove misli krenu na pogrešnu stranu i nastave se razvijati tim putem vrlo vjerovatno se nikada neće vratiti na pravi put same od sebe. Zato je dobro na vrijeme uočiti taj problem.
Ponekad osoba koja ima psihotični poremećaj ima uvid i prepoznaje šta joj se dešava i dolazi sama da potraži pomoć, jer vidi da je uznemirena, uplašena, da joj je koncentracija sve slabija i da ne može da ispuni zahteve porodičnog i radnog okruženja. Mnogo je češće da osoba nema uvid i da ne želi psihijatrijsku pomoć.
Ovakve osobe najčešće dolaze na lečenje na nagovor i pritisak porodice. Jako je bitno da osoba ima poverenje u nekog od člana porodice i da je posluša da dođe na pregled kod psihijatra. U slučaju da pacijent i pored nagovaranja porodice ili prijatelja ne želi da dođe na pregled i da je agresivan prema sebi i/ili prema drugima, neophodna je prisilna hospitalizacija.
Ovakav način lečenja je neprijatan i za porodicu i za pacijente, ali je u nekim slučajevima jedini način da osoba počne da uči i da prepoznaje šta joj se dešava. Kako i sa svim hroničnim bolestima u medicini, tako i u psihotičnim poremećajima, osoba uči da prepoznaje simptome, pogoršanje i da se na vreme javi psihijatru kako bi se korigovala terapija i izbegla eventualna hospitalizacija.
Sa druge strane, pacijenti sa neurotskim poremećajem uglavnom prepoznaju simptome i traže pomoć. Psihotični poremećaj se odnosi na poremećaj mišljenja, emocija i ponašanja. Najprepoznatljiviji znak psihotičnog poremećaja jesu halucinacije i sumanute ideje.
Halucinacije se mogu javiti u svim čulima, ali su najčešće čulne tj. audtivne halucinacije. Bitno je naglasiti da osoba halucinacije doživljava kao stvarne. Glasovi komentarišu događaje, ponašanje pacijenta i ljudi iz njegovog okruženja, kritikuju, naređuju šta pacijent da uradi... Pored ovih neprijatnih, naredbodavnih glasova, halucinacije ređe mogu da budu prijatnog sadržaja.
Sumanute ideje (deluzije) su ubeđenja koja nemaju osnova u realnosti. To mogu da budu ideje odnosa (događaji u okolini se odnose na pacijenta), proganjanja (prate ga, muče...), uticaja (neko upravlja njihovim mislima, osećanjima, ponašanjem)... Odnosno osoba na primer ima doživljaj da je prate, prisluškuju, da neko vrši eksperiment nad njom, da joj je ugrađen čip...
Ili na primjer da joj čitaju misli ili ona može da čita misli, komunicira sa vanzemaljcima, bogom... Pored halucinacija i deluzija, pozitivne simptome čini i dezorganziovano ponašanje. Odnosno ponašanje i govor su nesvrsishodni, netipični za pacijenta. Govor može biti nepovezan, teško razumljiv, ali može biti i jako usporen i isprekidan.
stil.kurir.rs
Ponekad osoba koja ima psihotični poremećaj ima uvid i prepoznaje šta joj se dešava i dolazi sama da potraži pomoć, jer vidi da je uznemirena, uplašena, da joj je koncentracija sve slabija i da ne može da ispuni zahteve porodičnog i radnog okruženja. Mnogo je češće da osoba nema uvid i da ne želi psihijatrijsku pomoć.
Ovakve osobe najčešće dolaze na lečenje na nagovor i pritisak porodice. Jako je bitno da osoba ima poverenje u nekog od člana porodice i da je posluša da dođe na pregled kod psihijatra. U slučaju da pacijent i pored nagovaranja porodice ili prijatelja ne želi da dođe na pregled i da je agresivan prema sebi i/ili prema drugima, neophodna je prisilna hospitalizacija.
Ovakav način lečenja je neprijatan i za porodicu i za pacijente, ali je u nekim slučajevima jedini način da osoba počne da uči i da prepoznaje šta joj se dešava. Kako i sa svim hroničnim bolestima u medicini, tako i u psihotičnim poremećajima, osoba uči da prepoznaje simptome, pogoršanje i da se na vreme javi psihijatru kako bi se korigovala terapija i izbegla eventualna hospitalizacija.
Sa druge strane, pacijenti sa neurotskim poremećajem uglavnom prepoznaju simptome i traže pomoć. Psihotični poremećaj se odnosi na poremećaj mišljenja, emocija i ponašanja. Najprepoznatljiviji znak psihotičnog poremećaja jesu halucinacije i sumanute ideje.
Halucinacije se mogu javiti u svim čulima, ali su najčešće čulne tj. audtivne halucinacije. Bitno je naglasiti da osoba halucinacije doživljava kao stvarne. Glasovi komentarišu događaje, ponašanje pacijenta i ljudi iz njegovog okruženja, kritikuju, naređuju šta pacijent da uradi... Pored ovih neprijatnih, naredbodavnih glasova, halucinacije ređe mogu da budu prijatnog sadržaja.
Sumanute ideje (deluzije) su ubeđenja koja nemaju osnova u realnosti. To mogu da budu ideje odnosa (događaji u okolini se odnose na pacijenta), proganjanja (prate ga, muče...), uticaja (neko upravlja njihovim mislima, osećanjima, ponašanjem)... Odnosno osoba na primer ima doživljaj da je prate, prisluškuju, da neko vrši eksperiment nad njom, da joj je ugrađen čip...
Ili na primjer da joj čitaju misli ili ona može da čita misli, komunicira sa vanzemaljcima, bogom... Pored halucinacija i deluzija, pozitivne simptome čini i dezorganziovano ponašanje. Odnosno ponašanje i govor su nesvrsishodni, netipični za pacijenta. Govor može biti nepovezan, teško razumljiv, ali može biti i jako usporen i isprekidan.
stil.kurir.rs
KOMENTARI