Drugi me nazivaju starom curom - Ja sebe nazivam ženom koja ne trpi ničije gluposti

Toliko je ljudi koji će gurati svoj nos u tuđe prozore i komentarisati tuđe živote, a premalo je onih koji će zastati pa zapitati se "da li je ova žena stvarno u pravu!?".

Tokom svojih četrdeset godina života naišla sam na razne osude, već tamo krajem dvadesetih krenuli su me obasipati pitanjima kada ću se udati. Posmatrali su me kao ženu kojoj svo vrijeme ističe i kojoj nešto očigledno fali kad se do sada nije udala.

Daleko od toga, u vezi sam dugih 15 godina. Niti meni, niti mom muškarcu ništa ne nedostaje. U skladnoj smo vezi i sjajno fukncionišemo. Pričali smo o toj temi milion puta, i svaki put sam mu jasno stavila do znanja da bih voljela da živimo odvojeno.

Zašto? Normalno je da čovjek i žena žive zajedno. Eto za mene je normalno da živimo odvojeno. Ja imam svoju karijeru, on ima svoju karijeru. Ja imam svoj vlastiti stan, on ima svoju vlastitu kuću. Imamo sve moguće uslove da živimo zajedno ali smo odlučili da ipak nećemo. 

On voli mačke, ja volim pse. Koliko god da se volimo i poštujemo ipak smo shvatili da je bolje da živimo odvojeno. Ne možemo imati djecu i ne želimo razmišljati o drugim opcijama. Oboje se oslanjamo na vjeru i smatramo da ako je nešto suđeno u našem životu da bi se to i desilo.

Najviše me nervira što oni ljudi koji me osuđuju i vrijeđaju su zapravo oni ljudi koji vode najveće svađe u vlastitom domu. Najviše me komentarišu oni koji nikako ne mogu normalno funkcionisati sa svojim supružnikom, a i dalje žive sa njim pod istim krovom. 

Najviše me mrze žene koje svaki dan trpe čovjeka sa kojim žive jer po njihovoj teoriji "društvo je reklo da tako mora". Za mene je važniji moj mir nego život u nezadovoljstvu kako bih ispoštovala ono što drugi smatraju "da je ok". Ja i moj muškarac se sjajno slažemo svaki dan. Ali ipak živimo skladan život odvojeno.