Nisam znala gdje griješim dok mi muž nije očitao lekciju - Sada smo sretniji nego ikada

Kada smo se vjenčali, nismo bili mladi. On je imao 43 godine, a ja 35 godina. Zreli ljudi u ozbiljnim godinama, da tako kažem. Znali smo šta želimo, koji su nam ciljevi i potrebe. 

Imali smo izgrađen stav o životu. Ja sam bila mnogo uzbuđena zbog same pomisli da se udajem. Htjela sam da osnujem porodično gnijezdo. Euforija se mogla osjetiti na svakom koraku... Ali, zbog toliko euforije, počela sam da radim gluposti jednu za drugom. 

Odustala sam od svih svojih slobodnih aktivnosti. Prestala sam da idem na fitnes i da pohađam kurs italijasnkog jezika, a sve zbog toga da se pokažem da sam prava domaćica.. Pravila sam najljepše kolače, tražila recepte po knjigama, peglala sav veš, čistila tepihe, svakodnevno ribala toalet i kuhinju do savršenstva.. 

Naučila sam kako napraviti najbolje torte od fondana i savladala dekupaž. Igubila sam vrijeme, sebe, ponos, temperament, a sve da bih postala najbolja supruga. Ustvari, postala sam žrtva. Jednog kišnog dana, kao i uobičajeno, vrijeme sam provodila u kuhinji. Dobro se sjećam tog dana. 

Sjedio je za trpezarijskim stolom i pio mlijeko gledajući me sa bijesom u očima. Ja sam sjeckala šunku, sir i krastavce. Par puta mi je rekao da ne želi večeru, da mu je dovoljno mlijeko. Međutim, meni kao brižnoj ženi, je to bilo nemoguće reći. Tvrdila sam da mu treba sendvič. 

Odjednom je skočio, izbacio mi nož iz ruke i očitao bukvicu. „Ti si moja žena, a ne služavka. Nema potreba da ribaš toalet tri puta dnevno, niti da mi praviš tri večere. Ti imaš i svoj život i treba da ga živiš. Ja nisam cijeli tvoj svijet. Imali smo tu sreću da se sretnemo i zaljubimo, šta nam treba pored toga? 

Nikada, nemoj moje interese da stavljaš ispred svojih, ne zaslužuješ to.. Divna si osoba i divno nam je zajedno. Ja te volim takvu kakva jesi.“, rekao je sav bijesan. Stajala sam nepomična i šokirana. Pokušala sam da shvatim šta se upravo desilo. 

Skupila sam snage, progutala suze, bacila sendvič i uzela telefon u ruke. Nazvala sam profesoricu italijanskog jezika i opet krenula da učim. Više nisam bila samo domaćica. Nisam ribala toalet svaki dan, niti kuhala tri večere. Bila sam JA i to je bilo najvažnije. Srećna i svoja, a najbitnije što je i on bio srećan.