Lekcija za mlade majke: "Šta bih sve rekla svojoj ćerki da mogu da vratim vrijeme"
Nema pripreme za majčinstvo. Niko vas ne može pripremiti za trenutak kad deca postanu ljudi…
“Kada bih mogla da vratim vreme, rekla bih joj… Da će se jednog dana osvrnuti, kad se magla podigne, i shvatiti da su to bili dani ispunjeni magijom. Onom magijom kakvu možeš da razumeš tek mnogo vremena nakon trika. Med i pelin. Rekla bih joj da sećanja u kojima će se izgubiti neće biti samo neke velike stvari, već i one duge neprospavane noći.
Neće zaboraviti umor, ali će nostalgija obojiti sećanja i odjednom će uhvatiti sebe kako pokušava svom snagom da zgrabi te uspomene i ponovo udahne sva maženja i beskrajne zagrljaje. Pričala bih joj o suzama, o tome da sa svakom od njih nešto uči. Rekla bih joj da ne mislim samo na bebine suze.
Rekla bih joj da će imati vremena da bude sama ponovo, ali će joj to izgledati kao da su dva srca odlutala jedno od drugog. Pitaće se hoće li se sad zauvek tako osećati? Rekla bih joj da odgovor na to pitanje još nemam. Rekla bih joj da će joj se oči zatvarati, sunce će ponovo izlaziti, ali između tih trenutaka, osećaće se samom među zvezdama.
I rekla bih joj da je svaka od tih zvezda još jedna mama koja se oseća baš kao i ona. I da nikad nije sama. Rekla bih joj da ne mora da bude savršena mama i da je trenutak kada pomisli da mora, isti onaj kada će verovati da nije dovoljno dobra. Rekla bih joj da pomera planine, čak i onda kada joj se čini da gubi tlo pod nogama.
Rekla bih joj da, na neki način, stvarno postaje sve lakše, ali da sve što ima prvi put, ima i poslednji. I da je najteži od svih trenutaka onaj kada shvatimo da nismo na vreme razumeli da je neko poglavlje već zatvoreno.
Onda se panično vraćamo nazad, listamo stranice pokušavajući da uhvatimo taj trenutak kada smo zaboravili da se oprostimo od te poslednji put pogrešno izgovorene reči od tog poslednjeg “Mama, nosi me.”… Rekla bih joj da to nije obična priča o ljubavi, majčinstvo je sirova, nemontirana verzija, sa svim svojim greškama, što je i čini najlepšom od svih ljubavnih priča.
Pokušala bih da joj opišem moć te beskrajne ljubavi koju osetiti, koja će je najednom preplaviti, preplašiti i ušuškati u isto vreme. Da je takva ljubav jedina koja bez ijednog glasa govori najglasnije. Ali neću joj to reći jer će, kao i svi mi, to zaboraviti, kako bi, kad dođe vreme, sama ponovo otkrila. Kao što i treba da bude. Umesto svega toga, reći ću joj samo da je razumem, da je sjajna i takva kakva jeste svojoj deci dovoljna.”
“Kada bih mogla da vratim vreme, rekla bih joj… Da će se jednog dana osvrnuti, kad se magla podigne, i shvatiti da su to bili dani ispunjeni magijom. Onom magijom kakvu možeš da razumeš tek mnogo vremena nakon trika. Med i pelin. Rekla bih joj da sećanja u kojima će se izgubiti neće biti samo neke velike stvari, već i one duge neprospavane noći.
Neće zaboraviti umor, ali će nostalgija obojiti sećanja i odjednom će uhvatiti sebe kako pokušava svom snagom da zgrabi te uspomene i ponovo udahne sva maženja i beskrajne zagrljaje. Pričala bih joj o suzama, o tome da sa svakom od njih nešto uči. Rekla bih joj da ne mislim samo na bebine suze.
Rekla bih joj da će imati vremena da bude sama ponovo, ali će joj to izgledati kao da su dva srca odlutala jedno od drugog. Pitaće se hoće li se sad zauvek tako osećati? Rekla bih joj da odgovor na to pitanje još nemam. Rekla bih joj da će joj se oči zatvarati, sunce će ponovo izlaziti, ali između tih trenutaka, osećaće se samom među zvezdama.
I rekla bih joj da je svaka od tih zvezda još jedna mama koja se oseća baš kao i ona. I da nikad nije sama. Rekla bih joj da ne mora da bude savršena mama i da je trenutak kada pomisli da mora, isti onaj kada će verovati da nije dovoljno dobra. Rekla bih joj da pomera planine, čak i onda kada joj se čini da gubi tlo pod nogama.
Rekla bih joj da, na neki način, stvarno postaje sve lakše, ali da sve što ima prvi put, ima i poslednji. I da je najteži od svih trenutaka onaj kada shvatimo da nismo na vreme razumeli da je neko poglavlje već zatvoreno.
Onda se panično vraćamo nazad, listamo stranice pokušavajući da uhvatimo taj trenutak kada smo zaboravili da se oprostimo od te poslednji put pogrešno izgovorene reči od tog poslednjeg “Mama, nosi me.”… Rekla bih joj da to nije obična priča o ljubavi, majčinstvo je sirova, nemontirana verzija, sa svim svojim greškama, što je i čini najlepšom od svih ljubavnih priča.
Pokušala bih da joj opišem moć te beskrajne ljubavi koju osetiti, koja će je najednom preplaviti, preplašiti i ušuškati u isto vreme. Da je takva ljubav jedina koja bez ijednog glasa govori najglasnije. Ali neću joj to reći jer će, kao i svi mi, to zaboraviti, kako bi, kad dođe vreme, sama ponovo otkrila. Kao što i treba da bude. Umesto svega toga, reći ću joj samo da je razumem, da je sjajna i takva kakva jeste svojoj deci dovoljna.”
KOMENTARI