Priča žene koja se udala za siromašnog čovjeka - Kako žive nakon 7 godina
Mnoge žene će se složiti da im je bitno da njihov partner bude dobro finansijski situiran, ali postoje još uvijek one kojima je to manje bitno. Tako je i u slučaju jedne beograđanke koja priča ovu priču.
I ja sam imala sopstvene zahteve za budućeg mladoženju. Bilo mi je važno da ne pije alkohol. Znam šta to znači i nisam htela da pored sebe imam čoveka koji će meni i deci napraviti pakao od života. To je bio glavni zahtev, ali i ne jedini! Želela sam dobrog, posvećenog i marljivog čoveka pored sebe. I naravno, nikad se ne bih udala za nekoga u koga nisam zaljubljena.
Nikad mi nije bilo važno da li moj dečko ima stan, novac, automobi ili imućne roditelje. Verovatno me novac nije zanimao jer ni ja nisam iz imućne porodice. Majka je sama odgajala brata i mene. Živeli smo vrlo skromno. A onda sam srela NJEGA - budućeg, doživotnog, gospodina pravog...
Našli smo se... Nakon godinu dana smo odlučili da se venčamo. Po saveremenim standardima, bio je siromašan. Odrastao je u velikoj porodici sa još petoro braće i sestara. Završio je fakultet mehanike aviona, služio dve godine u vojsci, a potom dobi posao u srednjoj školi kao profesor.
Živeo je u velikoj roditeljskoj kući sa roditeljima i braćom. Kada smo se venčali (veoma skromno) počeli smo da živimo kao podstanari. Prvih šest meseci je prošlo u detaljnom upoznavanju (prvi put smo živeli zajedno), naletima ljubomore i neslaganja.
Raspravljali smo se o svemu, ali svejedno smo bili mnogo zaljubljeni. Tada mu je umrla majka. Prvi i jedini put sam ga videla da plače. Uskoro smo dobili i decu - radili smo na svojoj porodici. Tražio je bolji posao, sa malo više novca kako bi mi kao porodica mogli komfornije da živimo.
I dobio ga je. Novca nije bilo za razbacivanje, ali nismo ni oskudevali. Uspeli smo da skupimo pare i da kupimo plac. Počeli smo da gradimo našu kuću uz pomoć manjih kredita. Život teče svojim tokom. Nemamo idealnu porodicu. Postoje teškoće, kao i u svakoj drugoj porodici.
Ali nama je najvažnije da smo svi zdravi i živi i na okupu. Zajedno smo evo već sedam godina i iz ove perspektive mogu da kažem da je on i dalje čovek kojeg sam htela. Kad bih mogla da biram, njega bih opet izabrala. Tokom ovih sedam godina, moja ljubav prema njemu je porasla još više. Znam da se na njega u bilo kojoj situaciji mogu osloniti.
Vidim da i on voli mene i decu, osećam se prijatno pored njega. Nismo bogati, nismo ni "iznad proseka", ali nikome ne dugujemo novac niti tražimo materijalnu pomoć. Nedavno se jedna moja drugarica udala za bogatog momka. Stalno se svađaju.
Kaže svuda ide bez nje, pije, kocka se, nikad nije kući sa njom i decom. Kaže ostavila bi ga da ne zarađuje toliko. Nikad ne bih mogla da živim sa takvim teretom. Za mene je najvažnije da imam mir, složnu porodicu i pouzdanog muža. Oduvek sam htela iskrenu vezu, zaljubljenog muža i zdavu decu, i oduvek sam znala da to novac ne može da mi da.
I ja sam imala sopstvene zahteve za budućeg mladoženju. Bilo mi je važno da ne pije alkohol. Znam šta to znači i nisam htela da pored sebe imam čoveka koji će meni i deci napraviti pakao od života. To je bio glavni zahtev, ali i ne jedini! Želela sam dobrog, posvećenog i marljivog čoveka pored sebe. I naravno, nikad se ne bih udala za nekoga u koga nisam zaljubljena.
Nikad mi nije bilo važno da li moj dečko ima stan, novac, automobi ili imućne roditelje. Verovatno me novac nije zanimao jer ni ja nisam iz imućne porodice. Majka je sama odgajala brata i mene. Živeli smo vrlo skromno. A onda sam srela NJEGA - budućeg, doživotnog, gospodina pravog...
Našli smo se... Nakon godinu dana smo odlučili da se venčamo. Po saveremenim standardima, bio je siromašan. Odrastao je u velikoj porodici sa još petoro braće i sestara. Završio je fakultet mehanike aviona, služio dve godine u vojsci, a potom dobi posao u srednjoj školi kao profesor.
Živeo je u velikoj roditeljskoj kući sa roditeljima i braćom. Kada smo se venčali (veoma skromno) počeli smo da živimo kao podstanari. Prvih šest meseci je prošlo u detaljnom upoznavanju (prvi put smo živeli zajedno), naletima ljubomore i neslaganja.
Raspravljali smo se o svemu, ali svejedno smo bili mnogo zaljubljeni. Tada mu je umrla majka. Prvi i jedini put sam ga videla da plače. Uskoro smo dobili i decu - radili smo na svojoj porodici. Tražio je bolji posao, sa malo više novca kako bi mi kao porodica mogli komfornije da živimo.
I dobio ga je. Novca nije bilo za razbacivanje, ali nismo ni oskudevali. Uspeli smo da skupimo pare i da kupimo plac. Počeli smo da gradimo našu kuću uz pomoć manjih kredita. Život teče svojim tokom. Nemamo idealnu porodicu. Postoje teškoće, kao i u svakoj drugoj porodici.
Ali nama je najvažnije da smo svi zdravi i živi i na okupu. Zajedno smo evo već sedam godina i iz ove perspektive mogu da kažem da je on i dalje čovek kojeg sam htela. Kad bih mogla da biram, njega bih opet izabrala. Tokom ovih sedam godina, moja ljubav prema njemu je porasla još više. Znam da se na njega u bilo kojoj situaciji mogu osloniti.
Vidim da i on voli mene i decu, osećam se prijatno pored njega. Nismo bogati, nismo ni "iznad proseka", ali nikome ne dugujemo novac niti tražimo materijalnu pomoć. Nedavno se jedna moja drugarica udala za bogatog momka. Stalno se svađaju.
Kaže svuda ide bez nje, pije, kocka se, nikad nije kući sa njom i decom. Kaže ostavila bi ga da ne zarađuje toliko. Nikad ne bih mogla da živim sa takvim teretom. Za mene je najvažnije da imam mir, složnu porodicu i pouzdanog muža. Oduvek sam htela iskrenu vezu, zaljubljenog muža i zdavu decu, i oduvek sam znala da to novac ne može da mi da.
KOMENTARI