Otac koji je ostao sam: "Šta će nam ova država kad nam sva djeca odoše"
Roditeljima najteže pada rastanak od djece, pogotovo ako se rastaju na duže staze. Upravo to je doživio i tužni otac koji se požalio što je morao da kćerku, koju je odgajao i školovao, pošalje u inostranstvo kako bi našla posao.
"Juče sam otpratio dete za Ameriku. Poslala mi već neke fotke kako je tamo i sve ali… nije prošlo jutro da sam krenuo na posao a da je prthodno nisam poljubio…. Nemoj da me pogrešno razumeš, nije mi što je dete koje ima prosek na studijama 9 otišla u Njujork da pere čaše.
Negde joj se i divim što je stisla petlju i učinila ono što smatra ispravnim, što je uzela svoj život u svoje ruke. Al, brale, ovo baš boli. Boli kad odeš na aerodrom. A tamo gužva ko u košnici. Kao u naše vreme kad su ispraćali u vojsku pa pola familije dođe na stanicu da se oprosti od vojnika.
Samo, ovi sad ne odlaze da za dve godine dođu. Ovi idu da odu, brate moj. Gledam onu gužvu, srce mi se steglo: kog đavola se bavim ovim poslom, trpim sve i svašta ako moje dete, odličan student, ide odavde? Sve ti dođe zaludno. Šta će nam ova država kad sva pametna djeca odoše.
Žena sa aerodroma mi reče da tim avionom, pazi – tim istim avionom – putuju premijer Vučić i Dačić u Brisel. Imaće šta da gledaju do Brisela, pade mi na pamet, avion pun pametnih glava kako odlazi iz Srbije. Odlazi da se ne vrati, brale moj…
"Šta da kažem ogorčenom čoveku, tužnom čoveku ovlaženih podočnjaka kakav, možda, i sam budem u bliskoj budućnosti? Šta je ono što treba reći u ovakvoj situaciji u kojoj se gubi smisao svega čime se bavimo? Neka dragi Bog čuva svu našu decu, gde god da su. Neka im da uma i razuma, vetra u jedra, svega što im treba tamo gde su kad već nisu s nama."
"Juče sam otpratio dete za Ameriku. Poslala mi već neke fotke kako je tamo i sve ali… nije prošlo jutro da sam krenuo na posao a da je prthodno nisam poljubio…. Nemoj da me pogrešno razumeš, nije mi što je dete koje ima prosek na studijama 9 otišla u Njujork da pere čaše.
Negde joj se i divim što je stisla petlju i učinila ono što smatra ispravnim, što je uzela svoj život u svoje ruke. Al, brale, ovo baš boli. Boli kad odeš na aerodrom. A tamo gužva ko u košnici. Kao u naše vreme kad su ispraćali u vojsku pa pola familije dođe na stanicu da se oprosti od vojnika.
Samo, ovi sad ne odlaze da za dve godine dođu. Ovi idu da odu, brate moj. Gledam onu gužvu, srce mi se steglo: kog đavola se bavim ovim poslom, trpim sve i svašta ako moje dete, odličan student, ide odavde? Sve ti dođe zaludno. Šta će nam ova država kad sva pametna djeca odoše.
Žena sa aerodroma mi reče da tim avionom, pazi – tim istim avionom – putuju premijer Vučić i Dačić u Brisel. Imaće šta da gledaju do Brisela, pade mi na pamet, avion pun pametnih glava kako odlazi iz Srbije. Odlazi da se ne vrati, brale moj…
"Šta da kažem ogorčenom čoveku, tužnom čoveku ovlaženih podočnjaka kakav, možda, i sam budem u bliskoj budućnosti? Šta je ono što treba reći u ovakvoj situaciji u kojoj se gubi smisao svega čime se bavimo? Neka dragi Bog čuva svu našu decu, gde god da su. Neka im da uma i razuma, vetra u jedra, svega što im treba tamo gde su kad već nisu s nama."
KOMENTARI