Ko je bila Emina u pjesmi Alekse Šantića - Priča o divnoj, neostvarenoj ljubavi
Ljubav je kao najljepša poema... Teško ju je započeti, a još teže joj je dati sretan i lijep završetak.
Naime, blizu kuće imama Sefića živeli su Šantićeva sestra i zet. Aleksa je neobično voleo svoju sestru kojoj se ispovedao i često je posećivao njen dom – Tako je jednog dana u komšiluku sreo imamovu kćer. Emina Sefić tek se “zadevojčila”, a priče o njoj kružile su po celoj čaršiji.
Mladići su govorili da Sefićeva kćer nije žensko, već “dženetska hurija” – lepotica iz raja. "Po sokacima i mahalama krenu priča o hafizovoj kćerki, lepotici. Kako joj bujna kosa spletena u teške zlatnosmeđe pletenice igra po leđima; kako su joj oči od žežene kadife, usne – zrele trešnje, alice; dva reda zuba – dvi niske bisera;
Kako joj je Alah podario lice zarudele breskve; kako joj pod belom košuljom zakopčanom sedef – pucetom do pod vrat i pod svilenim, cvetnim dimijama igra jedro, zdravo telo, tanko u struku, mamno u hodu”, pričalo se tad o Emini. Brat se naljutio na Aleksu, ali ga je Emina doveka pamtila:
Tako je te čarobne noći 1903. godine nastala jedna od najlepših pesama srpske ljubavne poezije. Brat Pero naljutio se na Aleksu zbog “Emine”. Glava kuće Šantića smatrao je da je njegov mlađi brat žestoko zabrljao time što je “po novinama telalio” o kćerki imama Sefića.
Plašio se da će ovaj potez mladog pesnika oterati mušterije iz radnje i da će Šantići morati maltene da beže iz Mostara. Međutim, imam Salih Sefić ostao je mušterija u "magazi" Šantića, a Mostar nije zamerio na pesmi ispevanoj o "anđelu na zemlji".
Šta više, sve glasnije se pevalo sokacima ovog hercegovačkog grada. Mada Emina doveka je ostala Šantićeva čežnja: Udala se sa 16 godina za jednako lepog Avdagu Koludara i rodila mu je četrnaestoro dece. Kako je i sama pričala svojoj deci, sa Aleksom Šantićem nikada ni reč nije razmenila, ali sećala ga se do kraja života.
Njega i njegovih uglancanih cipela i pantalona tako opeglanih da se o njih čovek mogao poseći. Sećala se žalovitog glasa kojim je pevao u avliji, kao i da mu muslimani Mostara nikad neće zaboraviti činjenicu da je poštujući njihova verska pravila zazidao prozore svoje nove kuće jer su u komšiluku bila ženska deca.
Naime, blizu kuće imama Sefića živeli su Šantićeva sestra i zet. Aleksa je neobično voleo svoju sestru kojoj se ispovedao i često je posećivao njen dom – Tako je jednog dana u komšiluku sreo imamovu kćer. Emina Sefić tek se “zadevojčila”, a priče o njoj kružile su po celoj čaršiji.
Mladići su govorili da Sefićeva kćer nije žensko, već “dženetska hurija” – lepotica iz raja. "Po sokacima i mahalama krenu priča o hafizovoj kćerki, lepotici. Kako joj bujna kosa spletena u teške zlatnosmeđe pletenice igra po leđima; kako su joj oči od žežene kadife, usne – zrele trešnje, alice; dva reda zuba – dvi niske bisera;
Kako joj je Alah podario lice zarudele breskve; kako joj pod belom košuljom zakopčanom sedef – pucetom do pod vrat i pod svilenim, cvetnim dimijama igra jedro, zdravo telo, tanko u struku, mamno u hodu”, pričalo se tad o Emini. Brat se naljutio na Aleksu, ali ga je Emina doveka pamtila:
Tako je te čarobne noći 1903. godine nastala jedna od najlepših pesama srpske ljubavne poezije. Brat Pero naljutio se na Aleksu zbog “Emine”. Glava kuće Šantića smatrao je da je njegov mlađi brat žestoko zabrljao time što je “po novinama telalio” o kćerki imama Sefića.
Plašio se da će ovaj potez mladog pesnika oterati mušterije iz radnje i da će Šantići morati maltene da beže iz Mostara. Međutim, imam Salih Sefić ostao je mušterija u "magazi" Šantića, a Mostar nije zamerio na pesmi ispevanoj o "anđelu na zemlji".
Šta više, sve glasnije se pevalo sokacima ovog hercegovačkog grada. Mada Emina doveka je ostala Šantićeva čežnja: Udala se sa 16 godina za jednako lepog Avdagu Koludara i rodila mu je četrnaestoro dece. Kako je i sama pričala svojoj deci, sa Aleksom Šantićem nikada ni reč nije razmenila, ali sećala ga se do kraja života.
Njega i njegovih uglancanih cipela i pantalona tako opeglanih da se o njih čovek mogao poseći. Sećala se žalovitog glasa kojim je pevao u avliji, kao i da mu muslimani Mostara nikad neće zaboraviti činjenicu da je poštujući njihova verska pravila zazidao prozore svoje nove kuće jer su u komšiluku bila ženska deca.
KOMENTARI