Aleksandra Radović: "Najgori su oni što pričaju najbolje o sebi i misle da nikad ne griješe"
Aleksandra je jedna od najljepših vokala Srbije i žena koja je od onih rijtekih što nije bila meta skandala - držala je uvijek da svoj ugled očuva dobrim.
Davno sam u duhovnim knjigama pročitala kako tuga nije dobra za ljude i da svaki čovek treba da se trudi da što pre izađe iz tog stanja kako ga ne bi odvelo u još dublju tugu i očajanje. Vodim se time u životu da kada god me zadesi neka nesreća, što pre nastavim dalje, ne osvrćući se previše na to jer preterana tuga nikom nije ništa dobro donela".
Koji su Vaši najveći strahovi? "Nemam iskreno nekih velikih strahova, ne treba svoj um toliko opterećivati, sve će biti onako kako treba da bude. Moj najvažniji zadatak u životu je roditeljski zadatak, razmišljanje na temu da li ću uspeti da vaspitam Ninu da izraste u dobrog čoveka, s obzirom na vreme u kojem živimo".
"Mislim da čovek koji živi bez pokajanja, bez svesti da je ikada doneo neku lošu odluku u životu je na veoma lošem putu. Donosila sam pogrešne odluke i kajem se zbog njih. Ali trudim se da me ne opterećuju previše, već da postoje kao podsetnik za nešto što ne bih trebalo ponovo da uradim ili situacije koje bi trebalo da izbegnem".
"Moram da priznam da sam kao mlađa baš imala problem sa kanalisanjem nezadovoljstva ili ogorčenosti kada vidim da se nekome dešava nepravda, pa sam uvek imala burne reakcije. Međutim, kako je čovek stariji nauči da filtrira sve te vrste nepravde. Iako znam da ne mogu da je ispravim, želim da se moj glas čuje kada već imam taj veliki krst javnog života da iskoristim to na dobro".
"Mislim da svaka žena može da bude i jaka i samosvesna, stvar je okolnosti u kojima se nađe. Žene koje su prinuđene da se kroz život bore same su nužno jake, možda su one u suštini krhke, nežne i emotivne, ali nemaju opciju. Mislim da je to velikim delom stvar izbora kada je u pitanju jedan veliki stepenik kojim treba zakoračiti, da se nema strah od promašaja.
Treba rizikovati, ići hrabro i ne razmišljati o tome koliko je nešto teško, već koliko je zapravo vredno". "U četrdesetim već sad znam da ne reagujem na prvu, da više promislim, da ne uzimam sve k srcu, da budem opuštenija i rasterećenija, da ne trošim previše energije na neke ljude, već da se usmerim na porodicu i suštinu života, a to je da imam mir u srcu".
stil.kurir.rs
Davno sam u duhovnim knjigama pročitala kako tuga nije dobra za ljude i da svaki čovek treba da se trudi da što pre izađe iz tog stanja kako ga ne bi odvelo u još dublju tugu i očajanje. Vodim se time u životu da kada god me zadesi neka nesreća, što pre nastavim dalje, ne osvrćući se previše na to jer preterana tuga nikom nije ništa dobro donela".
Koji su Vaši najveći strahovi? "Nemam iskreno nekih velikih strahova, ne treba svoj um toliko opterećivati, sve će biti onako kako treba da bude. Moj najvažniji zadatak u životu je roditeljski zadatak, razmišljanje na temu da li ću uspeti da vaspitam Ninu da izraste u dobrog čoveka, s obzirom na vreme u kojem živimo".
"Mislim da čovek koji živi bez pokajanja, bez svesti da je ikada doneo neku lošu odluku u životu je na veoma lošem putu. Donosila sam pogrešne odluke i kajem se zbog njih. Ali trudim se da me ne opterećuju previše, već da postoje kao podsetnik za nešto što ne bih trebalo ponovo da uradim ili situacije koje bi trebalo da izbegnem".
"Moram da priznam da sam kao mlađa baš imala problem sa kanalisanjem nezadovoljstva ili ogorčenosti kada vidim da se nekome dešava nepravda, pa sam uvek imala burne reakcije. Međutim, kako je čovek stariji nauči da filtrira sve te vrste nepravde. Iako znam da ne mogu da je ispravim, želim da se moj glas čuje kada već imam taj veliki krst javnog života da iskoristim to na dobro".
"Mislim da svaka žena može da bude i jaka i samosvesna, stvar je okolnosti u kojima se nađe. Žene koje su prinuđene da se kroz život bore same su nužno jake, možda su one u suštini krhke, nežne i emotivne, ali nemaju opciju. Mislim da je to velikim delom stvar izbora kada je u pitanju jedan veliki stepenik kojim treba zakoračiti, da se nema strah od promašaja.
Treba rizikovati, ići hrabro i ne razmišljati o tome koliko je nešto teško, već koliko je zapravo vredno". "U četrdesetim već sad znam da ne reagujem na prvu, da više promislim, da ne uzimam sve k srcu, da budem opuštenija i rasterećenija, da ne trošim previše energije na neke ljude, već da se usmerim na porodicu i suštinu života, a to je da imam mir u srcu".
stil.kurir.rs
KOMENTARI