Mudre riječi starice: "Ne žudite za stvarima, tamo gdje idemo ne nosimo ništa sa sobom"
Kad vratim svoja sećanja unazad, imala sam bogat i zanimljiv život, a ni sad se ne osećam ništa drugačije. Osećam se kao 20-godišnjakinja.
Marion Beton (81) jedna je od devet miliona Britanaca koji osećaju posledice usamljenosti, ali ova udovica je odlučila da tome stane na kraj. "Vratila sam se nedavno kući nakon druženja sa svojim unukom Feliksom i zavalila se u fotelju umorna, ali srećna.
Međutim, što sam duže sedela, praznina mog doma postajala je sve očiglednija i to je počelo da me izjeda. Nedostajao mi je moj pokojni suprug Hari, koji je umro pre godinu dana. Zajedno smo proveli više od pola veka", priča Marion za Dejli mejl. "Poput čoveka kojem amputiraju ruku.
A on i dalje ima osećaj kao da je ruka tu, tako i ja osećam Harijevo prisustvo stalno, ali razgovarajući sam sa sobom među praznim zidovima možete samo da počnete da preispitujete sopstveni zdrav razum. Sada, umesto da sažaljevam samu sebe, fokusiram se na sve ono što osećam dok sam u društvu svoje porodice.
Kad ostanem sama, uzmem neku zanimljivu knjigu s police i udubim se u njene stranice", kaže Beton, koja je i sama pisac. "Odjednom, samoća postaje dragoceno vreme za razmišljanje, u pozitivnom smislu. Hvala Bogu što sam sposobna to da učinim.
Da osvestim samoću u svojoj glavi i ne dopustim da me preuzme. To je veština koja omogućava da mi život bude ispunjen i značajan, bez obzira na to koliko vremena u danu provedem sama. Vidite, ja odbijam da budem stereotip usamljene starice. Zašto i bih?
Kad vratim svoja sećanja unazad, imala sam bogat i zanimljiv život, a ni sad se ne osećam ništa drugačije. Osećam se kao 20-godišnjakinja. Izgledam starije, ali nisam zbog toga manje čovek", smatra Marion. Ljudima je dala jedan savjet: Ne žudite toliko za stvarima - Tamo gdje svi idemo ne nosimo ništa sa sobom
Marion Beton (81) jedna je od devet miliona Britanaca koji osećaju posledice usamljenosti, ali ova udovica je odlučila da tome stane na kraj. "Vratila sam se nedavno kući nakon druženja sa svojim unukom Feliksom i zavalila se u fotelju umorna, ali srećna.
Međutim, što sam duže sedela, praznina mog doma postajala je sve očiglednija i to je počelo da me izjeda. Nedostajao mi je moj pokojni suprug Hari, koji je umro pre godinu dana. Zajedno smo proveli više od pola veka", priča Marion za Dejli mejl. "Poput čoveka kojem amputiraju ruku.
A on i dalje ima osećaj kao da je ruka tu, tako i ja osećam Harijevo prisustvo stalno, ali razgovarajući sam sa sobom među praznim zidovima možete samo da počnete da preispitujete sopstveni zdrav razum. Sada, umesto da sažaljevam samu sebe, fokusiram se na sve ono što osećam dok sam u društvu svoje porodice.
Kad ostanem sama, uzmem neku zanimljivu knjigu s police i udubim se u njene stranice", kaže Beton, koja je i sama pisac. "Odjednom, samoća postaje dragoceno vreme za razmišljanje, u pozitivnom smislu. Hvala Bogu što sam sposobna to da učinim.
Da osvestim samoću u svojoj glavi i ne dopustim da me preuzme. To je veština koja omogućava da mi život bude ispunjen i značajan, bez obzira na to koliko vremena u danu provedem sama. Vidite, ja odbijam da budem stereotip usamljene starice. Zašto i bih?
Kad vratim svoja sećanja unazad, imala sam bogat i zanimljiv život, a ni sad se ne osećam ništa drugačije. Osećam se kao 20-godišnjakinja. Izgledam starije, ali nisam zbog toga manje čovek", smatra Marion. Ljudima je dala jedan savjet: Ne žudite toliko za stvarima - Tamo gdje svi idemo ne nosimo ništa sa sobom
KOMENTARI